Није овде реч о томе јесу ли Руси ауторитарни – знамо да јесу. Многи ће рећи – шта је ту лоше? Ништа, ако волите ауторитарност, али није овде о томе реч.
Реч је овде о следећем: када Руса и Американца ставиш пред исту практичну дилему, колико ће се њихови одговори разликовати? Ко ће тада испасти већи недемократа, ауторитарац, или противник слободног тржишта?
Такво истраживање су већ два пута (1990. и 2015. године) спровела двојица економиста, Американац и Рус. Амерички део овог двојца чинио је Роберт Шилер, који је у периоду између ових истраживања постао нобеловац, док је руско место у двојцу заузео Максим Бојко, који је напустио Москву негде у време доласка Путина на власт и недавно постао професор на Харварду.
Шта је био циљ овог истраживања? Кажу, све је почело деведесетих година на једној конференцији у Москви, где су домаћини тврдили да ће Руси тешко прихватити реформе и слободно тржиште, јер је за њих то био (и остао) појам неправде и лоповлука. На то је будући нобеловац рекао – па и у Америци има много света који то исто говори. Хајде да упоредимо одговоре!
Речено – учињено. Направили су упитник, мудро се држећи изреке „Не питај људе шта мисле, него гледај шта раде”. Питања су, у ствари, тражила од испитаника да одговоре шта би урадили у конкретној ситуацији, или како би ту ситуацију оценили.
Ево примера. „У време празника цене цвећа често порасту. Је ли то праведно? Није, одговорило је 66 одсто Руса и 68 одсто Американаца, што је статистички занемарљива разлика. Али је занимљиво да је на слично питање које гласи: „Када једна локација постане привлачнија због тога што је изграђена нова железничка пруга, власници оближњих објеката често подижу њихову цену. Је ли то праведно?” – одговор је и код Руса и код Американаца био другачији него кад су их питали о цвећу. Сада је већина (57 одсто Руса и 61 одсто Американаца) оценила да је праведно да куће поскупе. Па се онда, ти, читаоче, питај, зашто су цвећари неправедни, а кућевласници праведни када раде исту ствар, када подижу цене зато што расте тражња?
Када су их питали: „Јесте ли чули за теорију која каже да је неједнакост нужно зло, које се не може искоренити јер би, када би држава изједначила дохотке сви постали сиромашни – пошто више нико не би имао подстицај да вредно ради?”, 55 одсто Американаца је одговорило: „никад чуо”, док је необавештених у Русији било знатно мање (23 одсто). А о томе да ли се слажу са овим ставом, да једнакост води сиромаштву, не слажу се ни једни ни други, у сличном проценту (око 60 одсто).
Ни на питање: „Ако светска цена кафе изненада порасте за тридесетак одсто, шта мислите, шта је узрок: велика суша, шпекуланти или нешто треће?”, није уследио очекивани одговор. Американци би већином (51 одсто) оптужили шпекуланте, а Руси – сушу (51 одсто).
Недемократска уверења заступа мањина, како у Русији тако и у Америци. Тек три одсто Руса и девет одсто Американаца мисли да људи не треба слободно да изражавају своја уверења, каква год да су, или да закони не треба да штите то њихово право. И када је реч о слободи медија, недемократска уверења су свуда у мањини, али су у недемократичности опет предњачили Американци.
Највећа разлика (41 проценти поен) откривена је када су питали: „Је ли боље живети у држави са чврстим поретком или је боље дозволити људима слободу, која може да доведе до деструкције самог друштва?” Американци би већином (65 одсто) изабрали слободу, а Руси би већином (76 одсто) били против такве слободе.
Статистички гледано, у највећем броју одговора није било значајних разлика, дакле, ни 1990. ни 2015. године није нађен емпиријски доказ за тврдњу о томе да међу Русима преовлађују ауторитарна и недемократска уверења – често је такве ставове подржавала већина Американаца.
Добро, откуд онда Американцима доходак од педесет пет хиљада, а Русима само осам хиљада долара по становнику? Ако разлика не потиче из ауторитарности руске душе, преостаје друга битна разлика: политички систем. Али, тај систем су Руси изабрали на слободним изборима, и сад није јасно: ако нису ауторитарни, зашто осамдесет одсто Руса подржава Путина и његов ауторитарни режим?
То је барем јасно. Кад владар растури све институције, најмање пропада онај поданик који буде у његовој близини. Сваки корак ближе – чиста ћар. И не знам зашто ми баш сад паде на памет Милан Кркобабић, председник партије пензионера, и његова одлука да његова партија и он лично подрже смањење пензија.
Сви смо ми Кркобабићи, хтедох да кажем. Разликују се само институције.
Професорка Економског факултета Универзитета у Београду
